SERIOZNO

Posluzhavnik, stochitj pred kompjuter, chitam e-novine i jedem izmedju redova, kako grchka dublje u krizu, meni apetit sve bolji. Skachem s rubrike na rubriku, preletjem naslove, ovali hrane preda mnom se prazne. Nachitah se novosti. U tanjiru ostale neke trice: od sira od zelene salate od maslina od maslinovog ulja. Nit da vratjam u frizhider nit da zinem. I mish se umastio i dugme ENTER.

Odrastao u siromashnoj familiji. Odatle poneo pravilo, kao prokletstvo, ugradjeno u mali mozak da hrana ne treba da se baca i da sve iz tanjra mora da se pojede, jer je to dobro. I jer je shteta da se baci. Podrazumeva se da, chak iako nisam gladan, nekoliko preostalih zalogaja makar silom naguram u sebe jer po principu ekonomisanja sa hranom, ako se sada prejedem, kasnije tju jesti manje.

Sad sam veliki, imam ispravan i nezavisan stav o ishrani, znam da je mnogo shtetnije da neshto pojedem nego da bacim, ali ono ugradjeno pravilo je jache od bilo kojeg svesnog razmishljanja.

Stomak mi vetj nadoshao, nakrivljen polozhaj prema monitoru postao neprijatan, te se zato malo raskrechim u stolici, ko trudnica, pogledam na zidu zamishljenu uramljenu fotografiju svoje mame i zadnjim naporima dovrshim svu hranu pred sobom.

Ugradjeni princip se povukao i ja ponovo pochnem pametno da razmishljam: jebiga kazhem, bash sam S-vinja. Pola od ovoga mi bilo dosta.
Novine uveliko pretresao. Ostalo ponecheg, tu-i-tamo.
Podrignem.
Ne vredi, ne mogu vishe.
Rubriku Kultura ni pipnuo.

kad smo pochinjali, bilo je mnogo zhivlje. i veselije. pa i boje prve strane su to potvrdjivale. pogle ovo sadashnje sivilo. i mrtvilo. (dizajneru dabogda ti ja privremeno bio tata (do ispunjenja namera prema tvojoj mami))

ma ne kazhem. mozhda je to lichni utisak. mozhda ova zabava josh uvek ispunjava srca i daje hrane za radost. (mozhda su i ove boje kuul)

hmmm

kako se brzo ovde stari.

Votje kupujem redovno jer znam zasigurno da je to vrlo korisna komponenta u ishrani jednog alkoholichara. Zatim to votje stavim u kredenac i kad se uplesnjivi, zamenim ga novim.

Ovde se javlja josh jedna korist od votja - moje razmishljanje o plesni kao o josh jednom vidu chuda koje zovemo zhivot.

Kad bih ja npr imao svinje, to plesnjivo votje bih bacao njima. Svinje bi zajedno sa votjem pojele plesni i tu bi se zavrshilo postojanje jedne komune plesni, jedne plesnjive civilizacije, koja se formirala i razvijala kroz svega nekoliko nedelja pre nego shto je, za nju sasvim neochekivano, nestala. Nekoliko nedelja za zhivotni ritam plesni i/ili budji mozhe biti kao eoni za ljudsku civilizaciju: ko zna koliko se u tom, za nas kratkom vremenu, podiglo plesnjivih generacija. Chinjenica je da mi nikad nismo zavirili sa tog aspekta u taj svet pa zato i ne mozhemo znati. Ali to ne znachi da taj plesnjivi svet nije imao i svoje kompleksne pojavne oblike, kreacije, neshto shto bi bilo npr kao kod nas klasichna muzika, umjetnichko klizanje isl; da nisu imali neku svoju plesnjivu Britni Spijrs ili pak Tajgera Vudsa sa sve njegovim prekomernim jebanjem van braka.

Zhivot nikad ne trazhi za svoj razvoj posebne uslove, dovoljno je ako su dovoljni. Zhivot ne bira, izmedju vishe mogutjih lokacija, onu koja mu vishe odgovara, jer da je tako, plesni bi se mnogo pre zapatile na nekom votju kome ne preti da postane svinjska hrana, Haitjani bi svoju drzhavu formirali mozhda na Kosmetu. Zhivot biva sporama doneshen na neko mesto, i samo ako tu ima dovoljnih uslova, stvar je zakljuchena, prima se i dalje raste.

Ovaj skori zemljotres na Haitiju, vrisak unesretjenih ljudi, koshmar koji je sasvim neochekivano i naglo zamenio njihov regularni zhivot, nametje mi poredjenje zhivota chiji su nosioci ljudi sa onim chiji su nosioci plesni. I jedni i drugi a i svi ostali, kad imaju uslove, mnozhe se i jedu i grizu sve unaokolo, vesele se i ostavljju neki izmet iza sveg tog veselja i ko zna shta josh; i zhivi se ko da tje svi josh dugo trchati ispod svoda plava... A kad se desi neka katastrofa koja naglo prekine sve to, nikad se iskustvo ne prenosi kao genetski nauk novim civilizacijama koje bi bile inteligentnije da preduprede nesretju, da malo vishe kontrolishu uslove svojeg opstanka ili da ih makar bolje odabiraju za neki novi pochetak. Zasigurno ne. Kad se desi katastrofa, npr ljude pojedu svinje ili plesni proguta neki vulkan, prezhivele jedinke najprostije reaguju - vrishte i zapomazhu i pomishljaju zashto su tako nepravedno kazhnjeni. Jer dok traje nesretja, ljudi zhive u osetjanju da tje tako doveka biti bash kao shto je i sa blagostanjem.

Gledam zato jednu bocu vina, na trpezarijskom stolu, crveno je i sochno ko sam zhivot. Sledetji tok ovih prethodnih razmishljanja, ne vidim nijedan razlog zbog kojeg bih se opirao jakoj zhelji koju mi izaziva to vino. Jer zhelja je bozhji dar a kad nam se pritom omogutji i da joj udovoljimo, svaka oprechna filozofija je zaista bedna. Jeste da je josh uvek prepodne i jeste da sam juche popio chetiri takve boce al ko shto rekoh, shto bih se ja pravio pametan, kad svi dobro znamo shta se desilo plesnima i Haitjanima. Sad im je kasno da zhale za propushtenim.

.

unatoch nadasve interesantnim, dovitljivim, mashtovitim tekstovima koje pishem, blogovski zhiri ne pomishlja da me istakne na levi stubac Naslovne.

a, uz poshtovanje izuzecima, kao aktuelni, nom stop tamo pleshu neki prosechnjaci, ko da su se pretplatili

CRKLI DABOGDA !!!

.

.

Beshe nekad druzhe, gledasmo se svako malo nas dvojica.

Al evo zaboravih kad je zadnji put bilo, lika ti ne pamtim. Jer sve manje sam savitljiv a i stomak nam se isprechio!

Kad bi se barem ti malo potrudio, uspravio...

 .

.

Dushan Kovachevitj je jednom citirao nekog choveka koji je rekao - bolje da umrem nego da mi se neshto desi!

Kad umresh, pa povodom tvoje smrti, svakom ko te je znao desi se po neshto, neki gubitak, manji il vetji, zavisno koliko si mu znachio za zhivota. Tebi pak, ne desi se bash nishta.

Da nishtije ne mozhe biti.

.

.

Zhena moja Melanija je bila dushevni bolesnik. Moja majka je jednom nashla neku vracharu koja bi izlechila moju zhenu. U stvari strina Rada ih povezala.  A moja majka nije bila sujeverna, al je otishla kod vrachare a vrachara joj trazhila ochishtjeno pile za seansu. Moja majka nije htela i batalila celu stvar. Otad mi zhena polude skroz i ode bogu na istinu - obesila se. Time je pokazala da su vrachare u pravu. A moja majka otada netje ni da chuje za bilo koju vracharu i svu krivicu svajuje na strinu Radu.

.

Venecuela, zemlja sa 27 mil. stanovnika
Predsednik Ugo Chaves

U Venecueli DNEVNO (!) pogine od vatrenog oruzhja 44-oro ljudi, za celu 2009-tu 16094 lica (u kriminalu, ne u ratu, jer tamo nije rat)

A ovo sad je najbolje shto sam chuo u zadnje vreme:

Pochetkom ove godine, ministar unutr. posl., Tarik El Ajsami, je obetjao da tje broj ubistava biti smanjen za 4%

.

... i kada se dogodi, da se povodom tog mojeg china, podigne larma reakcija, u kojoj se uvek najubedljivije predstavljaju najostrashtjeniji, najgrlatiji, onda ja, po instinktu male strashljive zveri, srcem, chiji redovan puls bije brzim ritmom kratkog i ustreptalog zhivota, pozhelim snazhno i odmah - um i bitje mi bivaju preplavljeni tom zheljom - da se danje svetlo prigasi, da u novonastalom sumraku zatamne sve povike ali i pohvale, utrnu strashni izazovi koje ti glasovi Odvazhnih sadrzhe i postavljaju pred mene, mene prepadnutog uchini neuochljivijim, bezopasnijim, manje vrednim pazhnje, pa kad prvi udari izgube silinu i tokom brojnih dana presabiranja i oporavka osetim i poverujem da je vreme poravnalo strasti, kao shkoljka, ponovo se otvaram da iz mene proklija tiha i jednostavna radost shto postojim...

Sve moje starosti, kojih sam povremeno bivao svestan, delovale su mi jednako, protivno razlici u broju godina koje su ih chinile.

Ako kome ustreba, za neki misaoni, teoretski rad, za dokaz o postojanju boga isl., po volji mu budi da se datom izjavom neometano i slobodno okoristi tj da se pozove na nju kao na verodostojnu i proverenu, datu pri chistoj svesti i bez prinude.

Eto, samo nek mi javi shta je ispalo.

.

razishli smo se jer nismo bili komplementarni, zna to i ona, znam i ja, prijatelji smo ostali veliki, i sve bi nekako proshlo al erotske privlachnosti ni za leka nije bilo medju nama, notjne more sam imao od njenih prebacivanja da svi imaju decu sem nje, svi se njeni daleki i bliski prijatelji bash nekako u isto vreme oplodili, uslikavaju se sa bebama, sretjni kezovi porodilja i ocheva i babica i dedica nadiru sa email-ovima a ja brate, ko da su mi svi konspiratori ovog sveta zavrat, i hteo bih da joj uchinim i ne bih, mene samog deca nimalo ne zaokupljaju, zaokuplja me briga shto nisam uopshte siguran da je helena orna da oko dece potegne u proporciji u kojoj se deklarishe za njihovo pravljenje, trudim se ipak ko sam vrag, radim kolko mogu, al po njenom nedovoljno, ubacila me u mashinu da je smisao svega praviti porod, i sama nishta ne menja u pristupu, a meni, istine mi bozhije, sve slabije se dizhe, nikad me nijedno zhensko nije tolko neinteresovalo ko ovo, to je neshto i meni samom zachudjujutje, jer povrh svega il bitje, pre svega, helena ne odgovara ni minimalnim zahtevima za zhenom koja bi da bude majka mojoj deci, a ona ne prekida da mi pominje koliko joj je godina i ono o bioloshkom chasovniku i "lako je vama mushkarcima", i uvek me tu zachudi jer shta je kog vraga meni npr sada lako, a helena sve nezadovoljnija, na primeru psa koji nam raste imam dokaze za sve sumnje, ja se i oko psa staram pretezhno, i u okviru toga i da nam ne zatrudni a pritom osetjam nemushti helenin prekor - neshto kao da se ja zalazhem za generalnu bezdecnost al tu ne sme nishta da glasno prigovori jer smo vetj o tome prichali i zajedno zakljuchili da nam kuchetji nakot definitivno ne treba, ona pri tom nikako ne bi bila taj koji tje malu shtenad u vretji nositi prema moru....

i rastadosmo se nekako, ne jednostrano, vetj bilateralno, ja sretjan ko (pre)porodjen, ma i njoj laknulo, opet mi se zhivot prikaza u svim bojama, zhivot se nastavlja, lep zhivot, ovde na tihom jugu, josh uvek se vidjamo ali samo ko prijatelji, kao i danas kad je svratila da se okoristi internetom, ja priredio kafu, pustio i tv, kad na teveu, gledam ja gleda i ona, prichaju o trenutnoj svetskoj senzaciji da je jedan mushkarac zatrudneo, u drugom stanju, nisam prichu od pochetka uhvatio al helena jeste, gleda u tv, pa se okretje ka meni, u ochima joj neka iskra ko od suze, bez rechi je, a ja joj iz pogleda chitam:
 

"pa i ovaj zatrudneo"  
 

gledamo se sekundu dve pa ja pochinjem da se smejem, stomak mi se trese idiotski, josh uvek imam osetjanje krivice, pod njenim pogledom nemim i malko zamishljenim... 
 
 

Sutra bih umro al pod jednim uslovom:

da mogu bar malo, barem jedno 3-4 godine da gledam iz smrti kako plachu za mnom,

kako mi donose cvetje i svetje na grob,

kako moja verna zhena odbija mushkarce,

kako mi prave godishnjice i komemoracije, dugo pritom prichaju o mom imenu i delu, o meni kao obichnom choveku, citiraju moje mudrosti i savete, smeju se na moje duhovitosti, dive se mojoj humanosti

kako se potomci i prijatelji, saborci i kolege ponose shto su mi bili bliski

kako mi spomenik otkrivaju, na istaknutom mestu, sa ugradjenom najnovijiom tehnologijom  koja nevidljivo i nechujno tera golubove koji bi da mi ... stanu na glavu

kako veliki poshtovaoci mojih dela na pochasnom mestu drzhe uklesane u kamen, moje oproshtajne rechi uputjene njima, neposredno pre nego shto sam odluchio da umrem, u kojima sam im sazheto ukazao na moju ljubav.

Al sve to nishta nije! Sve bi to ipak, za mene, bila zavrshena pricha. Pricha chiji su svi nastavci, pa makar u njihovim dalekim krajevima, pod tudjom kontrolom.

Samo jedna mogutjnost bi popravila stvar: kad bih mogao da vaskrsnem! Da vide svi kako i u smrti mogu da izadjem kao pobednik. Nek se lecnu i oni koji su moja odela razdelili, nek se smrznu svi koji su dozvolili da im setjanje na mene prerano izbledi...

Onda mogu i opet da umrem. I ne moram vishe da virim u zhivot. Ne! Jer sad vetj, iz drugog pokushaja, sve bi ishlo kako treba, samo od sebe. Uostalom, zashto da prejudiciram ili ogranichavam broj ciklusa? Za Drugi Put - drugi put.

Ko je poznavao Milku i Novaka taj zna shta je promashen brak.

To su mi roditelji. Ja i moje dve sestre smo odgajani u duhu njihovih nazora, frustracija, svadja i mrzhnje. Njihova uzajamna mrzhnja je bila dovoljno velika da ih zaslepi pa da i pored inteligencije i dobrih namera zaborave na osnovno pravilo vaspitavanja: pruzhanje uzora za sve lepe stvari i najpre za ljubav. Odrasli smo uz majku pretezhno jer je otac bio chesto odsutan zbog prirode svog posla, pa tako svi odreda primismo od nje u amanet mrzhnju prema sopstvenom ocu. A sa mrzhnjom i stid od njega i onog dela sebe koji nas je podsetjao na njega. Majka nas je i kao malene najgore znala ukorevati ukazujutji da je to kako se ponashamo – Novakova priroda ili pak nekog od Novakove bratje i sestara. Od toga osetjanja, da je loshe lichiti na sopstvenog oca, bez obzira na svesni stav koji sam odavno preinachio, ja evo i dan danas bezhim. A verujem da je isto i sa mojiim sestrama. Milka je ostvarila svoj cilj, svoju pobedu nad Novakom, izolovala ga i omrznula kod sopstvenog poroda. To shto smo cenu platili uglavnom mi, njihova deca, njoj nikada nije doprlo do svesti.

I pogibe Novak. Na ulici, na peshachkom prelazu, josh nekoliko ih je povredio nesretjnik koji je vozio kola kosovarske registracije. Dvostruka ironija: Novak je rodjen i ostao Kosovar do kraja svog zhivota i platjao to svoje tvrdo poreklo neprilagodjenoshtju u novom, shumadijskom okruzhenju. Druga ironija je shto je poginuo zbog svoje peshachke prirode, na peshachkom prelazu: taj je stalno hitao, nogu lakih ko u Laponca, i uvek nestrpljiv prema sporima koji mu preprechuju put, uvek u nastojanju da ih shto pre prodje i ostavi iza sebe. Mogao bih se kladiti da je tako i dospeo na chelo grupe peshaka shto su zajedno prelazili taj kobni prelaz i naravno, najgore stradao od svih.

Ortopedsko odeljenje mesec dana, otpushtanje i smrt. Probudio se jednom iz kome, strgao aparat za kiseonik na koji su ga prikljuchili i zaprepastio grupu medicinarske vizite, upravo kad je neko od njih izrekao istoriju bolesnika, ispravivshi ga: "Nijesam bio na biciklu, ishao sam pjeshke". Sestra moja, koja je predvodila grupu, kazhe mi da su se medjusobno lecnuli i pridrzhavali jedno za drugo od lakog shoka. Kad su prestala kolena da im klecaju, smejali se.

U ono malo dana koje je proveo u svesnom stanju u bolnici, svedoci tvrde da je dozlogrdio jaucima svima unaokolo. Kazhu da ostali bolesnici nisu pokazali saosetjanje, shtavishe, proklinjali su ga i radovali se kad je otpushten. Ni u njegovoj sopstvenoj kutji niko nikad nije verovao njegovim zhalbama da ga neshto od zdravstvenih problema muchi. Prvo, bio je zdrav ko riba, nepushach, nit je pio kafu nit alkohol, nit je bio izelica. Nikad mnogo radio ni oko chega se mnogo sekirao. Od Milke bezhao kolko je mogao. Pazhnju na sebe u vidu sazhaljenja je pokushavao tako da ostvari shto tje nas zabrinuti da je smrtno bolestan. Nikad nije ishao kod lekara, na zub koji ga povremeno zaboli sipao bi "kombinovani prashak" – to je bila njegova jedina medicinska kura. Utoliko je nama josh smeshnije bilo kad ga chusmo da se kune Milki: "Ljekari su mi rekli! Jeste! Rak imam!!!" I premda je i zube imao iznad svakog proseka, jednom sam uspeo da vidim da mu je jedan kutnjak sravnjen sa desnima, crn i satruo. Da. Ali Nole da ode kod zubara? Ni mrtav. Imao je ogroman strah i vrlo nizak prag izdrzhljivosti na bol. Plus ta zhelja da, kad ga neshto od boljki i snadje upregne to u svrhu sekiranja okoline, tj nas, koji krov s njim delismo.

Bio sam 15-togodishnjak kad me jednog jutra probudishe jecaji u agoniji umirutjeg choveka (kako se beshe zvao onaj mitski lik shto mu ptica doveka jede jetru a ona se obnavlja a ova opet jede pa nanovo?). Skochim, bio je to Novak, moj otac, kamen mu se shetao bubrezhnim kanalima. OK, znamo mi koliko je neugodno to golicanje, al Novak nije hteo u bolnicu. Radije je uznemiravao ukutjane svojim neopisivim jechanjem. Ubrzo se stekosmo svi na nogama, oko njega: na kauchu u dnevnoj sobi, priredio nam je sedetji polozhaj ali naopachke, tj, noge mu bejahu na naslonu a glava mu dodirivashe pod; tu nedolichnu pozu namah protumachsmo kao njegov ochajnichki napor da sam neshto preduzme i izbegne lekare. I svi ko jedan, gledamo ga, kao bozhji namet, kao nevoljnu enigmu koju treba samo shto brzhe reshiti - tako naopachke odnesosmo ga u bolnicu. Eto, to je bilo da ja pamtim, da je Novak bio u bolnici. Od tada nikad, chak ni kamenchitji se vishe ne pojavljivahu.

Kad jednom prignjechi prst u garazhi, dodje u kutju krvav ko da su ga klali, leleche, saletesmo se da ga previjamo. I opet netje medicinsku pomotj. Stavlja neke svoje meleme, sedi povazdan ispred televizora, sa bolno zhalosnim izrazom na licu, sa rukom u zavojima pa nekako previshe isturenom u prostor, od sebe. Dok mu Milka, shtrikajutji neshto, ne reche:" Novache, sklanjaj tu ruku, smrdish! Zagnojilo ti to, idi bre kod lekara!"

Na sahrani, na koju dodjoh odavde, iz moje druge postojbine, Grchke, skupilo se sveta, penzioneri okolnih mesnih zajednica (za koje videh da su mu bili zaista privrzheni), rodbina i mi, njegovi najblizhi. Milka, na sahrani, ta lukavica od zhene, umalo nas ne natera na skandaloznu reakciju smejanja nad rakom, kad "neuteshno" zavapi:" Eh moj Novache, a s kim tju ja sad da se svadjam?" Ja i sestre stadosmo da se grizemo za jezik i krvnichki shtipamo za meso kroz dzhepove u koje nagurasmo ruke, sve samo da ne bi pocheli da se smejemo.

U kutji smo se pak opustili, prichali kojekakve shale, smejali se i smejali, ko da je slavlje. Niko Novaka ni da pomene. Naknadno me je obuzimala grizhnja kad dozovem iz pamtjenja da sam u jednom momentu uhvatio pogledom Milku, kako nema, malo otvorenih usta, shara pogledom po veseloj pripitoj razdraganoj rasprichanoj gomili svojeg potomstva, izdvojena, zanemarena od nas, kao da zaviruje na sopstvenu posthumnu svechanost. Beshe mi krivo shto nismo malo na silu suzdrzhali se, makar dok ona ne ode na spavanje. Ali ni tada mi ne pade na pamet, jer nije ni moglo biti, da je Milka sama bila uplashena sopstvenim udelom da se izgradi takva kolichina ravnodushnosti koju mi sada pokazujemo spram pokojnog roditelja. Da li je kod nje tada bilo i nekog sujevernog straha ili je pochela da osetja trachke oslobodjenja od Novaka – najvetjeg dushmanina njenog zhivota, pa se u tom stanju raznezhenosti, po prvi put velikodushno, bez mrzhnje, osvrnula na Novakov lik.

I sad skoro me zove telefonom: "Treba da dodjesh, dobili smo pare od osiguranja, za Novaka, tvoj deo je kod advokata". Zbunih se, koje pare, nisam ni znao, majka i sestre vodili postupak a meni ni prijavili. Kazhem joj da ne mogu sada, taj put avionom tamo vamo, koshta, neka sada, videtju, poslatju vam punomotj, uzmite vi pare. "Ne mozhe, morash ti lichno". Ma mislim, Milka me jeftino lozhi, htela bi da se vidimo, odavno se nisam tamo navratjao. Pokushavam neshto da saberem, da formulishem shto mi se vija po glavi, da se oslobodim komponente u osetjanju da unovchavamo Novakovu smrt. Pa opet, okrenem na sprdnju:" A jel se Novak barem dobro iskupio?" "Pa, pare nisu tako male, kazhe Milka, tvoj deo je .... hiljada evra". Mal se ne preturih. Pa otkud tolko? Milka kazhe:" Odavno vetj vijamo taj proces, unajmili smo advokata, advokat je uzo 15%..."

"Chekaj, ma Novak nije bio osiguran...?"

"Pare su od osiguranja ovoga shto ga je ubio"

"Ha! ... ali, ZASHTA mi ustvari dobijamo te pare?

"Kako zashta," viknu Milka skoro ljutito, " za pretrpljeni dushevni bol!"

"Ah...."

Kraj vecheri sam dochekao ulubljen ko limenka - ochekujutji je da naidje, ko shto je obetjala, drzhao sam uvuchen stomak ... chetiri sata. I izradi me, ne pojavi se, kurva.

Ja sam tek budala jer tju i sutra biti na oprezu. U tom smislu dobro bi mi dosho onaj steznik kojim su srednjevekovne gospodje profilisale struk uochi plesne zhurke?

A da ja pitam ujna Lelu, mozhda se to josh uvek upotrebljava?