SERIOZNO

Na tavan stare roditeljske kuće, hidro-termičku izolaciju sam postavio nedavno i jebo sam se naopačke dok to nisam završio. Posao je zaista bio težak, u skučenom tavanskom prostoru, koji je trebalo najpre raščistiti od prljavštine i vekovnih naslaga u vidu raznoraznih drangulija, donešenih tu uglavnom od Noleta. I naravo, zaboravljenih zanavek. Novak je čovek–mrav: u prirodi mu je da sakuplja i dovlači predmete pa zatim ostavlja po nedostupnim mestima u kući. Tavan mu je omiljen, jer da bi mu se srazmerno prigovorilo na njegovu sakupljčku pasiju, treba se najpre popeti gore. A Milka se odavno na tavan ne penje. Eto, penjem se ponekad ja.

Izvinite što ponavljam, ali zaista, jeben je posao oko izolacije bio. Svi oni najloni, pa staklena kancerogena vuna, pa opet najloni, da bok sačuva. I sada, svega nedelju dana od toga, ulazna vrata kuće se otvaraju.

Na njima se pojavljuje figura Novaka, zgrčenog, povijenog pod nekim groteskno velikim denjkom stvari na leđima (krenuo da vraća na tavan ono što sam čisteći izbacio). Glava mu je tako na visini guzice, izgleda kao neko čovekoliko stvorenje kažnjeno teškim prokletstvom u vidu tereta na kičmi koji ne sme da skida. Pogled i izraz lica su mu bolni sa teatralnom naglašenošću, to on uvek tako kad pravi neko sranje pa da bi izmestio pažnju. Moja majka diže pogled sa ručnog rada i gleda nekoliko sekundi. Toliko joj treba da u poremećenoj konfiguraciji udova prepozna šta se to ukazalo pred njom.

Šta radiš to, na tavan to vučeš? Nemoj Novače jadan ne bio. Ovo dijete samo što je stavilo izolaciju a ti bi da je odma upropastiš! Pušti me Milka, jeca Novak pod tovarom, pokušavajući da stvori izgled situacije u kojoj je on velikomučenik sa krstom a Milka mu se nadodaje kao teret.

Kad se ovi matori međusobno nadjebavaju ja se u principu opredelim za ulogu objektivnog posmatrača. Ali sada moram biti određeniji jer me ovaj slučaj emotivno dotiče. Onolka muka bre, oko izolacije, mislim. Uzimam stav - na tavan drangulije više ne mogu.

Na nogama smo i ja i Milka. Novak vidi da neće proći. Ne bi još uvek da spusti kamaru s grbe, očigledno mu je mnogo trebalo da je popne na sebe pa da se što više iskoristi od tog truda neka mu je još malo na leđima; napred se ne usuđuje tim pre što smo mu i put preprečili. Odozdo, pod planinom, čuje se njegovo stenjanje. Znamo mi te fazone i ne uzbuđujemo se ič.

Ne može to Novače gore, ponovo kažem, pomirljivije nego što bi Milka doduše, ali ništa manje odlučno. Pa đe ću ga!? cvili Novak glasom jarenceta – ufitiljio pa drhturi. NE ZNAM ALI NEMOJ GA NI GORE! Sad i ja malo gubim strpljenje. Vaspitavan sam patrijarhalno i poštujem svoje roditelje ali ovo sada, razumećete, i ne govorim ocu nego nekoj medijatorskoj gomili na njegovim leđima. On se pod njom sve slabije primećuje, zato nisam odoleo iskušenju da malo viknem i čak u gestikulaciji rukom čvoknem jedan njen istureniji predmet.

Okrenem se ka majci da vidim u kakvoj je ona formi: izgleda da sve ovo za nas dvoje i nije imalo neke draži, na licima nam je izraz blage dosade i odsutnosti. U nedostatku volje osetismo da stvar može i potrajati te se mi naslonismo na brdo ’’tačaruga’’ pored nas, tu materijalnu nadgradnju Novakovih leđa. Pogled mi pade na vrata prema unutrašnjem dvorištu.

I ova vrata će doći na red majko.

Šta ćeš sa njima?

Jednostruka su lale.

Kamara na koju bejasmo nalakćeni lagano se zanjiha, podsetivši nas da joj tu nije mesto. Ja bih da nastavim da majci objasnim ukratko neophodnost dvostrukih vrata ali me ometa što se ona iskreće, podvirujući pod onu masu drangulija.

Slušaj me, upozoravam je, nervira me kad me ne sluša dok pričam. Razgovarao sam sa stolarom, napraviće mi još jedno krilo, to je tek prava stvar. I ovaj prozor, i on svakako.

Smiri se malo, kaže Milka, dovoljno je troška za sada.

Ne ne, uporan sam. Sve mora biti dosledno dovršeno, polovično će samo iskompromitovati napore.

I ostadosmo tako, razmišljajući oboje neko vreme, već navikli na Novakove iznemogle i sve slabije jecaje. Jedna kerefeka mog neudobnog oslonca poče da me žulja u bubreg i ometa u razmišljanju. Izvučem je i zagledam. Prepoznajem predmet sa tavana. Frljnem unazad, naslonim se ponovo al nije pomoglo, opet me nešto bode.

Ajmo da sednemo lale. Oćemo li po jedno kavče, pitam, obradovan idejom. Nastade iznenadna tišina - jecaji stadoše, kamara stvari se sastavi s podom, Novaka nestade pod njom. Uh, da, ova gomila bre, tu joj stvarno nije mesto.

Šta ćemo s njom, upitasmo oboje u glas.

Posle par sekundi, u nestrpljenju da što pre pijemo kaficu, ja bacim predlog kome odma progledasmo kroz prste:

popeću se ja gore na tavan a ti mi dodavaj?

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka kad su davali parastos Vidosavu. A ja ću početi priču od Ljubisava.

Ljubisav je radoholik, za sve osim njegovog stolarskog posla, uglavnom neobavešten i nezainteresovan. Ponešto registruje i biva prisutan ali samo za volju drugima, a ne da u tome stvarno učestvuje. Majstor nadaleko cenjen i čuven, deca i unuci ga jedva i poznaju a žena, ugledna bankarska šefica, stidi se pred kolegama svoga muža i njegovog zanemarenog izgleda. Ukratko, stranac u svojoj kući i van nje.

Zato je jednog dana do srži iznenadio ukućane, kad je, došavši sa pomenutog parastosa, lica čudno usmijuljenog i malo suznih očiju počeo da im priča anegdotu (!). Sama činjenica da ga je anegdota zainteresovala, da ju je upamtio i da je dobio potrebu da je prepriča, delovala je na slušaoce kao da su videli mutavca koji je progovorio, skoro su se uplašili za njegovu pamet.

A Ljubisav kreće sa pričom, na svakih nekoliko reči je prekida smehom koji po prvi put čuju zanemeli posmatrači, širom načuljeni i izbuljeni, jer tada se pokazuje da njihov otac, muž i deda tkr i ne zna da se smeje: to je nešto slabašno i iscrpljeno kao kod teškog bolesnika. Kada su se okolo sabrali od šoka počeše i oni sa smehom, no sustežući se, u nastojanju da ne prekriju njegov, da to čudo nimalo ne propuste. Kad je Ljubisav završio sa anegdotom dali su sebi oduška i glasno i dugo se smejali, svi sem njega potpuno svesni razloga koji svakako nije bio u anegdoti.

A evo, da ne ostane nedorečeno, ovako i ta anegdota glasi, anegdota koja možebit i nije bogzna šta ali je vredna utoliko što je u kući priredila čudo neviđeno:

Davali parastos Vidosavu, okupilo se svo selo i među njima, po alkoholizmu poznata baba Zdravka. Napila se baba i ovom prilikom, pala pod sto i zaspala. Pokrili je koritom. Kasnije, kad su čuli da se baba budi, sedne jedan na korito da baba ne može da izađe.
Zato baba Zdravka zakuka: Gde sam to ja?!!
A ovaj odozgo kaže: u grobu si baba, napila si se, umrla i ljudi te saraniše.
A ko si ti?!!
Ja sam Vidosav.
Posle kraćeg presabiranja baba zavapi: Vidosave brate, tebi je bio parastos, mora da imaš rakije, daj mi svega ti jedno kilo, a ja ću ti o mom parastosu vratiti.

(prvobitno POPDNEVNA ispravio, hvala TH)

Legoh po krevetu go sa prebačenom plahtom preko sredine i kako zatvorih oči, kroz proreze još uvek razmaknutih kapaka, videh nekoliko malih Kineza što se sjatiše, timski i u tišini, da masiraju moja izmoždena stopala.

Posmatram ih ili možda više zamišljam, kako vredno, kratkim, dežmekastim prstićima, utrljavaju mi u kožu mirišljava ulja, povremeno podižu okrugle glave ka meni, ali ne sasvim, već samo onoliko koliko im je neophodno da bi ispod crnih busenova svoje nakostrešene kose zvirnuli moju reakciju na njihov pregalački rad, zatim ponizno spuštaju pogled, gotovo neprimetno se zgledaju među sobom kao da bi se tako ponovo složno odredili u svom poslu.

Pipkaju me i štipkaju i pritiskaju, znalački, čas blago čas energično a moji jadni nožni živci vibriraju i prenose talase zadovoljstva sve do temena, toplota mi se penje ka nozdrvama usled čega počinjem da sebe doživljavam kao velikog poleglog zmaja bez težine i vijorim, zlatnim koncem vezen po crvenoj svilenoj tkanini, na vetru koji mi se zbog nečega učinio istočnim. Ispod mene mongolski konji, lame i dalaj lame, šerpasi...

        ***

Kada otvorih oči, nikoga ne beše okolo, što me navede da zaključim kako sam upravo prosanjao jedan sugestivan san, jer su mi nosne duplje još uvek ispunjene egzotičnim mirisima a stopala prijatno relaksirana.

Levitiram nad ležajem, čekajutji da me san izvrši kao primopredaju javi. Uhvatih se za prvu raspoloživu materijalnu stvar da bih sebi pomogao budjenje, ustvari samo jače stegnuh predmet koji sam još ranije, polazeći na dremku, mahinalno podigao sa stola i poneo sa sobom, možda u nameri da zabavim ruke nečim pre uspavljivanja.

Za vreme sna predmet nisam ispustio iz ruku. Leno i sanjivo ga zagledam, bila je to figura koju sam nenamerno i nesvesno, dan ranije, okupiran ko zna čime, spravio nasumičnim presavijanjem jednog parčeta nepotrebnog papira. I sada, pre nego ga frljnem ka stolu, pogledam po prvi put da vidim šta je ispalo: pa, ne baš bogznašta, nešto izduženo, krilato možda? Hmm...?

Nekada je bilo nemoguće sklopiti pederski brak.

U skladu sa patrijarhatom koji je određivao pravila, u brak se moralo ući nevin a utvrđivanje nevinosti čmara povlačilo je nepremostive teškoće...

Sine, ovako je to bilo: bio ja na Santoriniju, davno, s prijateljem Kizom, njega pominjem jer mi je svedok. I pošo na ulični telefon u neko doba usred dana. Vruće, nikog nema napolju, mislim, ozonsko nevreme, ali biće makar slobodnih telefona. I bilo ih.

Stanem na jedan a okolo nikoga. Zovem Srbiju, ne mogu da dobijem vezu i dok tako zovem gledam malo uokolo, da vidim čeka li još neko, jer sam stvarno uviđavan čovek, ali nikoga, ni blizu.  To strašno volim, kad telefoniram sa govornice da nema nikoga ni na kilometar. Posebna priča al kad sam tu da kažem: pare bih dao da sam od onih koje bole pička za to dal još neko čeka ili ne.

I šta bude - dođe meni da prdnem. I tu ima jedna pozadinska priča i ne bih o tome al moram bar ovo: ja i Kiza smo se tih dana uvežbali u prđenju tj. ja otada verujem da se može steći navika da mnogo prdiš i što više prdiš više ti se i traži.  Dakle, nisam morao da čekam traktor u prvoj brzini, jako avgustovsko sunce je pustinju napravilo oko mene, raskrčilo mi teren, te ja prdnem. Tačnije rečeno – odvalim ili zatutnjim, jer bilo je stvarno gromoglasno i neobuzdano. Dupe sam pocepao časna reč. Kaki dupe – gaće!

A telefon i dalje ne daje znake života. Još sam malo bio oran da pokušavam vezu uspostaviti i opet ja reda radi lagačko proveravam ima li koga uokolo. Ma de jebote, to više iz navike, pare odma mećem da nikoga ni na vidiku nema kad....sine moj jedini! Brate!!!

Tu, odma pored, na metar ipo, na bedemčić sela devojka, očigledno čeka telefon, lepa nežna i prozračna -  Remedios! Remedios jebo te, šta da ti pričam. I kao pravi se da nije ništa bilo, gleda malo u stranu. Odakle se tu stvori, na koju fintu, ništa čuo nisam, ništa mi nije jasno. Užas. Pokojnu babu da sam video ne bih se više začudio a draže bi mi bilo svakako jer se ne bih ovako unepriličio.

A-u!  Ušeprtljam se, kao nešto još po telefonu brljavim, a panično razmišljam kako da nestanem sa mesta. Sramota me da stojim tu de jesam a još više da se okrenem i odem – sve me sramota.  Nešto je ipak guralo u smeru radnje koja ne može da stoji i čeka, tako ubrzo završim s telefonom, motorčić tu pored (mali i razdrndan, jedva se pali) upalim ga na sreću brzo, ja, vozač za plakanje, nimalo ne hajem što čukalj razjebah, sedam na motor koji već kreće, i malo teturavo, polazim da se izgubim zauvek odatle.

Sa te govornice.

Sa mesta zločina.

Iz vidika Remedios.

Iz tog parčeta stvarnosti.

Iz cele priče.

Tog dana kasnije popodne, uzmem bicikl da rekreativno obiđem okolinu i bacim pogled na najbliži kontejner za đubre. Za đubre i za lipsale životinje. Pomislim tada da je Moja Marko u tom kontejneru, sasvim sigurno, Paul i Karin su ga pokupili sa dvorišta, šta bi dalje sa njim, sahranili ga sigurno nisu. Htedoh i da zavirim ali sam odustao da se ne pitaju ljudi šta ja njuškam po đubretu.

***************************

Imao sam jednu mačku – zvao sam je Marko. Pepeljasta, ravnomerno, stara manje od godine. Ne grebe tj fin karakter. Kad dolazim od kuće u svoj atelje sve mačke se skupe u delegaciju za doček. Ja ih psujem: bešte bando crvena, ged lost, fige re! itd. I prate me do vrata. A tamo na vratima, samo Marko nabio njušku do ragastova pa čim se oškrine a on je već unutra, njuška oko svojeg mesta gde mu obično stavljam hranu.

Znašta, oću odma da kažem, ja nisam neki mačketar, nemam ni kuče, al kad bi morao da biram izabrao bi kuče. I to muško, i ne bi ga kastrirao. Ne što volim da se vata za noge gostima i da ih jebe u noge ali se gnušam kastracije kao ideje za rešavanje konflikata. Sve u svemu , to oću da kažem, nemam nikakve kućne ljubimce, imam jednu ženu koja planira da imamo decu pa mi ne ide da dovlačim kućnog ljubimca jer mi to liči na baksuziranje, možda se varam al se varam na svom blogu a ko oće da bude u pravu nek bude u pravu na svom blogu.

Al da se vratim na temu. Dođem danas do ateljea, kad – da ne veruješ – nijedne mačke. Mnogo mi čudno, gledam, de li su, možda ih Paul pokupio kao jesenas u kutiju i odvezo daleko, i sve mislim nema šta drugo, to je sigurno, i dolazim do ateljea, kad tamo samo jedna mačka, pojavi se odnekud, ona koju zovem Huligan i koju sam par puta tako gadno raspalio rukom da su me prsti brideli još dugo posle toga. Reko: a ti prežive raciju jebem li ti, i uđem u atelje, sve mi nešto čudno, uzmem konzervu mačje hrane, toliko sam siguran da je sa mačkama u pitanju nestanak i to definitivni da ja celu konzervu izručim Huliganu.

Jako februarsko kritsko sunce ugrejalo, ja sve nešto mislim alal ti vera Paul, jebo ove mačketine, dosadile mi ovde oko kuće svaki dan, ajd da ih je jedna – dve, al osam, najmanje, osam stalnih, i sve one po ceo dan malo se zajebavaju a onda najviše vremena provode misleći o hrani. I takoreći sve su ženke što znači još malo pa malih mačića kolko oćeš. A neću ih nimalo.

Kad eto ti Karin, Paulove žene. Kaže znaš šta je bilo – flja flja - bla bla - kuče ovuda neko - bla bla, celu noć, laje - bla bla - laje, ubio jednu mačku - bla bla - mala pepeljasta - bla bla - flja flja - unakazio je, noga, krv, creva ovde - bla bla - mi našli - flja flja - evo ovde još se vidi - trt mrt....Uto počeše odnekud da izlaze mačke, sve redom sem Marka a ja ih gledam i sve se čudim, kao da su čekale ko će ovo da mi kaže pa tek onda da mi iziđu na oči.

A znaš kako lep dan, jebo te, ovde na Kritu mogu sekire danas da padaju, sutra cvetaju lale, nema, za dan se vreme promeni i u tim promenama nekako kao da je stalno lepo vreme a nevreme se udene tu i tamo. Stojim pored ove debele mlade engleskinje, peče me sunce, a pred očima mi promiču mačeće noge creva itd. Nemam nameru da natežem patetiku, krepala mačka jebi ga, mačke su mačke, kučići su kučići, jebo mater i njima, mačke nadalje treba da se paze od kučića... malo mi opet čudno, ovde u Grčkoj kučići obično beže od mačaka, pa de baš ovu koju sam ja favorizovao, pa de baš ovde – nikad nisam ovde video nijedno kuče, pa još kaže lajalo celu noć itd itd, ma opet – neću bre da razbijam glavu, krepala jedna mačka il pojelo kuče mačku šta god, lep život imaju sve one, jebu ale po celi dan, čvare se na suncu, jurišaju na sve zvukove koji liče na hranu i pomalo se igraju po instinktu lova i pomalo se jebuckaju. E sad, kako i kad i koja zagine – to im je sve u paketu valjda, bože moj, šta ja imam tu ...itd. Al opet mi nešto...

Eto ti je dođe ova moja, Helena. Parkira se ispred, završila svoje časove joge i na kapiji jebiga priča sa komšijama. Kad se ispričala pojavljuje mi se sa zabrinutim licem i pitanjem Šta je to bilo sa Markom, rekle joj komšije priču ko i meni, ja klimam i ponavljam što sam reko i onoj debeloj, selavi bejbi blu, imao sam i gorih stvari u životu, tako je jedna mačka zaginula, ne neće mi nedostajati, ja i ne volim mačke, ja bi kuče ako bi morao da biram, ovo s mačkama je silom prilika, zaista, i sve je u tome kako se provede život a ne kako se umre, ok, da mene pita neko ja ne bi da ove mačke pojedu kučići, taka smrt jes jebena al svaka kreatura umire u agoniji, nijedno umiranje nije lako i nikakve veze nema jeli se desilo malo pre il malo posle. I nije mi baš drago što pored svega i njenu zabrinutu facu moram da rešavam, ajde još i to i doviđenja. Al ipak pošteno da priznam, nije mi baš svejedno....

Ja stvarno nisam mačketar. Što bi lagao, pse volim, znam, čitao sam o ankondišnd lav i ta sranja i zabole me je li ili nije al eto kuče bi držao a mačke ne bi i tačka. Ovo mi se mače uturilo nekako silom prilika. Ženskog je roda bilo a ja ga zvao Marko jer sam pre njega favorizovao njegovog brata i zvao ga Marko koji je stvarno bio muškog roda, pa kad ga Paul sa ostalom mačkadijom odneo 16 km u brda ja po navici nastavio da ranim ovo drugo mače koje je bilo njegova sestra i takođe ga zvao Marko. A čovek voli da hranom kupuje ljubav, to je valjda i najeftinije i nekako najiskonskije. Valjda su i prve kurve kao nadoknadu tražile samo da ih naraniš. OK, svestan ja toga veoma, al nisam od juče, boli me kita za sva psihološka objašnjenja, ja se odavno ponašam tek tako da ne smetam drugima a ne da mi ponašanje bude zagonetno za psihoanalitičare.

Da se vratim na temu. Počnem ja svoj radni dan, na kompjuteru i oko njega, tj kafa i novine itd pa mi opet neobično, nema one male životinje, toliko se to plašljivo mače naviklo na mene, penje se samo meni u krilo dok sedim i radim na kompjuteru, i po dva sata ja zaboravim na njega, ono se ne pomera, spava. Tu i tamo, kad stanem sa radom, češkam ga i gnjavim, i puštam da mi ono liže ruku. Ne volim da dugo budem sa rukama neopratim od životinje, ne volim ni da razmišljam o tome da li ima buve i po kojem se đubrištu vrzmalo al i protivno tome ovu mačku sam trpeo mnogo više nego što bi to od sebe očekivao.

Zvao sam je Moja Marko. Naviklo ono na moj glas i na način na koji pričam, i posralo mi se jednom u atelje u ćošak, posle sam se setio da sam mu dao neko ulje iz riblje konzerve pa ga to proteralo a ja možda ni primetio da ono traži napolje, al svejedno, ja ni tada da ispizdim, što je za mene čudno, za očekiivati je bilo da je fijuknem napolje i nikad više ne pustim unutra i ispsujem dobro i sebe i svu tu mačeću bandu al naprotiv, ja polako ovu mačku išćuškam napolje, na dve špatule skupim govno, pa u kesu pa privežem, pa spatule operem pa operem i pod... Sam sebe prijatno iznenadim. I opet sutra po starom, puštam Marka unutra, i ranim ga i prekorevam i puštam da mi se penje u krilo i zovem ga Moja Marko.

*********************************

Uveče, spremajući se da idem kući, nosio sam veliku crnu kesu sa otpacima iz ateljea, da bi je na odlasku izbacio na đubre. I umesto, kao i uvek i kao što je najlogičnije, da je bacim u taj najbliži kontejner – ne mogado. Vozio sam kesu sa đubretom do narednog kontejnera, tako mi nešto bilo lakše. Razmišljam, kao, šta čovek zna, i što bi se neko uvek upravljao po znanju, ovako mi je neki osećaj rekao i ja srećno postupih tako. Do sledećeg izbacivanja đubreta proći će dovoljno vremena.

Svi smo mi njihovi potomci.
Oni silaze i odmah počinju da viču.
Za njih je to... pitanje ispravnosti, valjanosti, da dok pričaju, galame, u gestikulaciji hvataju sagovornika za gušu i neprestano vrebaju priliku da zaurlaju što ih grlo nosi. I gicaju se pritom, ako si se, u kafani npr,  zatekao na bliže od dva metra, ne napušta te briga hoće li te zakačiti.

Ja, mozhda i neko njihovo n-to koleno ali odgajan u duhu Doline i odrodjen, suprotstavio bih im se ali ne mogu sam - pomoć mi treba. Prvog koji bi se sada meni javio ja molim da bi im mater pridržao dok bi im je ja jebo.

Sve ovo počinje odavno a traje do danas.

Pevao sam pesmu:

"Svi mi drugi svoju dragu kude

A iz tebe sija vječni sjaaaj..."

I tek posle mnogo godina shvatio da mu "tamu nude" a svoju dragu ostavljaju na miru.

Pa sam pevao, opet sa greškom, ovog puta u razumevanju a ne u izgovoru:

"Samo da popijem još jednu Snogu"

Pitao sam se neko vreme, dok još bejah alkoholičarski nevin, koje je to piće Snoga? Ubrzo sam skinuo mrak pa i sam povremeno uživao u dražima "Snoge".

Zatim se sećam, enigma za duži period bili su mi stihovi:

"A šta da radiiiim kada odu prijatelji moji

Kada ode djevojka na konju

Uuu-u-u

Bacam oči"

I uvek sam zamišljao devojku, u belom, s velom i kosom plavom dugom, na konju i u mimohodu sa Džonijem Štulićem koji je bukvalno prati pogledom tako što za njom baca oči. Ništa od svega ne bi bilo da sam razumeo "na koju" umesto "na konju".

Pa mi se svide jednom neka pesmica pop rok:

"Ana je bila i djete i žena

Srcem nevjerna

Ooooo

U-sta-la-ži..."

I nadalje, njemu treba blizina njena i / srce njegovo, njeno srce traži. Ali "u-sta-la-ži" ni dana današnjeg ne znam da dešifrujem jer ovako kako ja čujem ... nešto ne štimuje.

U jednoj srpskoj kafani pevala je, za naš auditorijum, jedna bugarka, pevaljka. Posle prvog refrena ljudi se stadoše smejati. Meni promaklo al poslušam refren po drugi put:

"Tuguj majko cipelice

Što imaju potpetice..."

Sa sopstvenim iskustvom sa greškama, ja sam razumeo bugarku što joj "tuguj" i "kupuj" zvuče jednako.

Evo sada, već neko vreme, ne obraćam pažnju na tekstove, sve mi je tra-la-la. Greške zato i ne pravim sem ponekad, ali namerno:

"Nismo više tako mladi, šta je sex sada znamo   ("život")

Širi noge pomirenja, da još jednom pokušamo.."  ("ruke")

Ponekad i ovo al, brigo moja, sve ređe:

"Evo sam ti došo

Sjedim na Bikavcu

Slušam Drina huči

A meni se diže.." ("Novi dan se sprema")

Ovo zadnje nek ostane među nama, molim vas.

Prva moja žena, lepa, mlada, vredna, arhitekt, bolovala je od depresije. Prekinula je tu svoju boljku jednim konopcem, letnjeg dana, pre oko decenije, a mene je vest stigla ovde na Kritu, kroz telefonsku slušalicu za koju sam se pridržavao. Tad sam već bio razveden od nje, daleko, duboko zagazio u svoju emigrantsku avanturu, odocneo za povratak. Zato je sin ostao na čuvanje babama i dedama.

Druga moja žena, takođe pokojna, umrla je u Atinskom stanu, meni na rukama, samom i jedinom koji se borio za njenu što lakšu smrt, u depresiji zbog bolova i izvesnog ishoda, moleći me da joj pomognem da sebi prekrati muke.

Poslednja moja žena, jedina koju sada zovem Moja EX i za koju u šali kažem da je preživela vezu sa mnom jer za razliku od prethodnih ona ne voli da jede pečurke koje spremam, ima sertifikat stečen u Indiji za jogi učitelja, ima poso sa turistima preko leta, ima dosta prijatelja, koji su sve fini i vredni ljudi, a ja ih većinu dobro znam. Ta moja EX, inače Helena, ima i mene. Zastane u prolazu da mi pojede nešto iz frižidera, da mi ostavi na šetnju našeg zajedničkog psa, kuju Bambi, kojeg uglavnom šetam ja jer ona ne postiže. Kad stane kod mene, obično mi zasedne za kompjuter, na internet, pa joj gledam u leđa po sat ipo, dok se ne smiluje da ode. I nikako pre nego poseti moj klozet, ponese 2 metra papirnog peškira sa sobom, ja je uvek pitam da li namerava da oko sebe omota Sari....No, iako izgleda da se na nešto žalim, ja sam njoj rekao a kažem i vama, ona nema nikog na ovom svetu belom, ko je više voli i brine za nju, od mene. Ono što ja imam od Helene, moje EX, to je njena depresija. Pretežno je u suzama, ja se činim da pogađam problem, pa joj objašnjavam razloge protiv.

Ines, jedna mlada žena, od 25, toliko lepa da s naporom uspeva da se odbrani od dosadnih i nemaštovitih zagondžija, kako sama kaže, najviše ceni moje društvo. Sa svoje staračke distance, gledam je, i ponekad pomislim da li bi bilo dobro da sam Frenk Sinatra, koji je u svojoj 50-toj oženio tadašnju anđeosku lepoticu, Miu Farou, od 25 god. Ali, ja nisam Frenk i to stalno imam na umu dok pričam sa Ines, u pauzama našeg uličarskog posla, u prostranoj bašti hotela koji nas ugošćava (ah da, Ines radi Hena - Tatoo). Sedimo, ona opušteno potanja u horizontalu, pružajući bosa stopala do mene, na susednu stolicu. No, mada uz nju ja provodim sasvim lepe minute i sate, ima i nešto gorko: Ines povremeno zapadne u depresiju iz koje joj se samoubistvo najčešće čini jedini izlaz. Zbog toga planira da preduzme neke spiritualne vežbe, jogu il nešto slično. Zasada ne veruje mnogo u takve tehnike, al kad joj dođe muka ne vidi ništa bolje. Moja EX i izvesna Sandra, srećno su joj se našle kao instruktori.

Sandra je tetka, ali za ljubavnike uvek ima momke, dakle mlađe ljude. Bavi se jogom, Taro kartama i masažom. Pretežno je zadovoljstvo pričati sa njom. Ima čudnu životnu priču, pobegla je od udobnog i izvesnog života, od posla, muža, ćerke, rodbine .. Počela da se smuca po svetu a najvećma po Indiji. Preko leta je ovde, na Kritu. Kad završi svoj posao, zastane, kao onda, kod mene portretiste, pa pijemo zajedno rakiju. A tada, beše kasno, i popismo malo više, i nekako se nađosmo mnogo blizu. Tek u momentu, razgovor se proredio, Sandra gleda pored mene a ja zatekoh sebe kako joj milujem noge. I otada, svaki put kad se vidimo, ona mi pada u zagrljaj. Ja je pipnem tu i tamo. Sandra mi se žali na jedan problem: povremeno zapadne u depresiju. Drži je po dan dva i prođe. Tada ne može da radi, da viđa ljude, da se bavi seksom. Reče mi još i ovo, dok je u takvom stanju, ako joj se približi neko ko ima nežne izlive prema njoj, ona dobija želju da ga povredi, ujede ili ogrebe...

Ines mi nedavno reče, da naše pseto, kuja Bambi, ima tužno lice. Nije!, kažem ja, to je njen prirodni izraz, ona samo tako izgleda. A Ines nastavlja: kako to vaše kuče deluje tužno.. Gledam je malo duže, molećivo, pa onda Bambi. A nešto me podilazi, ko jeza.
 

Tvrdi kurac je glup. Neotesan. Srlja. Dlaka mu ne smeta, neumeren u poslu. Tvrdi kurac je neukrotiv, nestalan, za ženu rizična investicija. Stalno u akciji. Ne shvata kvalitet-kvantitet. Rob je svojoj nezasitosti pa ostaje usko usmeren.

Mekani kurac je pametniji. Ima mnoge decenije staža iza sebe, ima priče pune pouka i ludih avantura. Ne radi mnogo, važan mu je kvalitet. Insistira na svojem iskustvu. Deli savete. Drži se kočoperno mada pognuto. Mekani kurac ima pare, status, imovinu, uticaj.

Bog nas je napravio različite.

Vijagra nas je ujednačila.

Ako je čovek, kako da kažem, pravi muškarac, pa naiđe na ženu koja bi otprilike mogla da bude ona prava, posle kraćeg upoznavanja i poznanstva, ne duže od 3 dana, on će nju da zaprosi, ovim rečima:

Dobro ženo, hoćemo li mi ovo da nastavimo KAKO TREBA ili KAKO NE TREBA?

A žena, ako je stvarno ona prava, oborenog pogleda, krotkim glasom, odgovara:

Ne znam ja, ti znaš.

Ako se ovako započne, e onda bato moj, to je ono legendarno TO. Onda će to da traje, u hijerarhiji, redu i miru.

A ljubav će da dođe.

Ja ne jedem meso. Jer sam vegetarijanac.

I ne samo da ne jedem nego ga neću ni pomirisati, ni liznuti.

Nos je organ čula mirisa, jezik, čula ukusa.

Pička je meso.

Leto je, letnje vreme, sve biva vruće čak i ako neće.

U tom smislu, bič volej je ono što zaokuplja. Specifično ženski bič volej, za ponekog. A među svim atrakcijama tog sporta, najviše draži donosi pogađanje koju će napadačku varijantu da primeni par cura koje trenutno imaju servis.

Čekam da  vidim, sav sam oko (ne diraj me sada!).

Varijantu određuje jedna od njih, ona koja stoji pred mrežom, koja ne servira. To radi krišom, pokazuje svojoj saigračici šifrirano, nekom kombinacijom prstića. Da bi bilo nevidljivo za protivnički tandem, ručice se skrivaju pozadi, tačno preko donjeg dela bikinija. Koji je, zbog napetog položaja, i savijenosti, isturen prema nama. Ako događaj pratite preko TV-a, kamera će, zbog važnosti ove informacije, jer da biste znali kakvu taktiku ćete videti, zumirati ove prstiće, i neizbežno, pozadinu iza koje su skriveni. Nenamerno potpuno, bivate uvučeni u situaciju da gledate i tu pozadinu i nespretno uzvrnuti bikini, nagore, preko pola, u žaru borbe...

I evo, a-ha!, varijanta br 3, dva prstića leve ruke i jedan, desne. Baš lepa varijanta! Svaka čast za varijantu! Oko ne mogu da odvojim od varijante.

Leto je, ljudi. A sve vruće pa čak i kad neće. Bič volej, pesak koji se uvlači svuda blagonjemu, pesak pun znoja. I posmatrači bič volej nadmetanja, čekajući naročito momenat sa pokazivanjem predstojeće varijante.

Nova dimenzija.

Na plus 36.

Noćas su me pohodile vile...

Tri  medicinarke
Sobarica i siterka
Sekretarica i profesorica
Policajka...
Komšinica al ne moja
Stjuardesa tek sletela
Dve  časne i još jedna
Skroz gola...

Oči mi zavile
Ruke mi vezale
Srce mi vadile...

Mantilići i suknjice
Uniforme i majice
A sve kratko
Il’ bez ičeg...
Čarapice i soknice
Čizmice i štiklice
Koža il’ se koža vidi...
Dekolteji sve do pupka
Gajtan-gaće, jok domaće
I sve tesno il uopšte
Magle i mirisi
Marame i velovi
Pa sve crno al providno
Kuku meni...

Nadarene početnice
Znaju mazno-sadistički
Grebuckavo-milujuće
To mi treba...
Nek ste kurve pa i ja sam
Neke gore neke ozdo
Sve odjednom pa nijedna
Sve za mene...
Nožni prsti i prstići
Po licu mi bradavice
Nokti kandže što miluju
Bez tragova...
Svuda teče i klizavo
I sliva se sa ušiju
U ustima jezici se
Umnožili...

I glasovi, da svakako
Da l’ pojanje il’ režanje
Mačja pređa, mišja piska
Il’ zajedno...
Kakav topot! je l’ konjica?
A puckanje i praskanje?
Krotiteljke, to će biti
A ja šta sam...
I tutnjava braćo moja
Zaglušuje, al ne buka
Čas okolo čas u meni
Ma damari...

Milovano i maženo
Kažnjeno il’ pomaženo
Sve što beše...
Sve to moje
Al preda mnom
Ko da gledam
A ispred sam...
Leti li se il’ se kasa
Nošen li sam il’ prednjačim
Pored mene il’ kroz mene
Nešto šumi...
Vetar jeste, od čega li
Od vazduha il’ vremena
To sam znao
Al ne sada...

I ka nečem na visini
Neumitno i sve brže
I primoran i pristajem...
Ka tom nečem, ka tom gore
Da li je smrt il’ saznanje
(samo nek je olakšanje)
Bez obzira...
Sav sam čelo ili lice
Plovim il' ka meni teče
Klizam ili doklizava
Gde razlika...
I sve skupa sa početka
Sve u meni il’ ja deo
Izranjamo...

Da l' to hteo ili nisam
Ko sred pesme kad se tanji
Nadahnuće
Sa svetlošću što je bila
Nepotrebna i izlišna
Laž probija...
Il’ su trube il’ zvonjava
Šta god da je, dobro nije
Kukuriku...
Pa što sada, s kojom pravdom
Zavičaju jebem li te
Otkud petli usred Grada
U čorbu vas...

Preteko sam, očigledno
Al ipak sam drugo hteo
Sad il’ smrti il’ saznanja
Ali čorbu baš nikako
Pomozite, pokusajte
Svi zajedno, svi ko jedan
I molim vas bez srkanja
Pohvala me poštedite
Saučešća ako ima
Nek ostane na dnu lonca
Biće lakše oprati ga
 

Uhvatimo jedan razlupani taksi koji bi pristao da nas odveze do sirotinjskog geta, u kvartove popucalih i prljavih zgrada, kroz larmu musave dece i psovke polupijanih muževa što se čuju kroz prozor dok upravo kane da odalame ženu. I šta dominira vizurom tog socijalnog komšiluka?

Žice, žice, žice i veš i žene-vešerdžinice kojima, dok uvežbano kače velike plahte i stotine gaća, vijore haljine na vetru, nezaobilaznom elementu scenografije, sa kosom suspregnutom u maramu i dovikuju se sa istom takvom komšinicom.

A sad pogledajte otmena predgrađa, vile, dvorce, zamkove. Ima li tu, bilo gde, neka žica s vešom? Jeste li u ijednom takvom ambijentu, ikada, prolazeći rolsrojsom kroz okolne perivoje, videli domaćicu sa vanglom o kuk i štipaljkom u ustima, pored špage, nategnute i pogodno orijentisane prema svemoćnom suncu?

Bogati se ne prljaju. Stalno mirišu a u filmovima smo videli, kad scenario zahteva, mogu i kroz pustinju i prašumu da protrče, raznim drpanjima da budu izloženi - njihova svilena bluza će i na kraju filma da širi miomirise i imati svežu boju po kojoj je čak i malo blata estetski aranžirano.

Jadna sirotinjo! Bogom kažnjena da skuplja svu prljavštinu ovog sveta po svojim grubim tkaninama, i da se vasceli život bori kako da je se otarasi. A na kraju, svejedno, bude spuštena u ilovaču, u jeftinom lesu, kroz čije rasklimane šavove ta ilovača odmah po zatrpavanju navali. Kao i svaki pobednik.

Kad uđem u ovu kafanu, uprkos primarnom utisku da se jadam – meni to nije cilj. Bolje se manite sažaljevanja, saveta kako da izađem iz problema, čak iako sam neki i konkretno naveo. Takođe, ni najmanju nameru nisam imao da svoja pijana naklapanja uporedim sa bilo čijim (pa mi zato ne ispostavljajte vaša), da primim kritike na njihovu ispravnost, pohvale za dubokoumnost, ili nedajbože!, prigovore za trezvenost. (Ne mislite valjda da ja mislim da su moji stavovi trezni i važeći? Definitivni? Pa kako onda mislite da ću prihvatiti vaše?)

Kad nešto istrabunjam, vama ovde na uvid, nije mi namera da podučim ikoga bilo čemu (pa je samim tim izlišno da se bilo ko opire), a još manje sprovodim nekakvu kampanju, humanitarnu ili drugu, agitujem, upozoravam ili se jednostavno trudim za neko priznanje. Niti da uvredama/provokacijama, tim jeftinim trikom za podizanje  prašine/interesovanja oko sebe, ustalasam našu kafansku letargiju ’interesantnim dešavanjima’.

I sve ovo, rođeni moji,  nije zato što sam gord, in-diferentan na vaše reakcije i sudove, nije što sam sebe stavio iznad, nije da imam već svega dovoljno pa mi od vas to prekomerno; jedini razlog je, što sam imao drugi razlog.

Ni ovim obraćanjem, što slutim da je, božemeprosti, trezno, nisam hteo da zahtevam, da tražim, da utičem na bilo čije pijanstvo ili bilo čije individualno viđenje kako da mi se obrati – podrazumeva se valjda da ja niti dajem niti oduzimam slobodu da svako nastavi da pije i opija se, po svome, i još manje gajim ambicije za podučavanje i popravljanje ovog, kafanskog sveta. Samo napred, ako vam se tako sviđa, sažaljevajte, savetujte, protivite se, pohvaljujte, prdite, podrigujte.

Međutim, jednom se uvek nadam i to je ono što me održava: da ću od ponekog, ponekad, tuitamo, mimo očiglednog i povrh direktno čitljivog, dobiti ono što tražim. Zasada, osim nekolicine, što dobrovoljno - što iznuđeno  pokojnih, ja još uvek imam, vas nekoliko.

Upravo sam završio razgovor s majkom. Na neku praktičnu temu, mada prevashodno zbog razonode. Pažljivo sam birao reči da joj uprostim priču i napravim je zanimljivijom, sa zadovoljstvom  posmatrajući kako mi to polazi za rukom. Jer majka je, za današnja merila, neškolovana, gubi koncentraciju kad ne razume stvari, a tema je zahtevala izvesno tehničko znanje. Gledala me je netremice i znam, većim delom pažnje uživala u osećanju ponosa na mene, koji sve to tako dobro poznajem i koji sam produženo njeno obrazovanje.

Rekao sam joj zatim, i ono za šta zaista moram da uhvatim pogodan momenat - majka je nervozna i sa godinama, sve manje tolerantna na kritiku - rekao sam joj, kako ono što mi je stalno umanjivalo polet, samopouzdanje i rezultate u životu - veliki je greh njen i očev, u njihovom međusobnom nerazumevanju, svađama i mržnji, što se sve ugradilo u mene kao sputanost, nervoza, strah, nesigurnost u sebe.... Baš to sam joj rekao. Ona me nije prekidala niti ometala pa sam još dugo pričao, otvoreno i sve određenije. Kao i uvek kad se latim te bolne teme, zapadnem u vatru, zagrcnuo sam se, zasuzio. Tada sam mogao da stanem, al pre toga, nisam zaboravio i da nešto velikodušno kažem o praštanju i da je ljudski grešiti i da je razumem. I nju i oca.

Onda sam uzeo piće, nalio jednu dobru količinu u čašu, spustio par kockica leda i sedeći zavaljen, ponovo prebirao najinteresantnije delove monologa - razgovora s majkom. Da je ona zaista bila tu pored mene, suzdržao bih se od pića, dva brata su joj umrla prevremeno, zbog alkohola. Nije da sam zabrinut za sebe već za nju, za ovo malo njenog preostalog zemaljskog trajanja, u okviru kojeg bih se pobrinuo da ostane u uverenju da joj je potomak, uz sve znanje i pamet, još i trezven, ispravan čovek.

Međutim, majka je bila daleko preko hiljadu km odavde, od prljavog zida u kući, na kome se u mojoj mašti, usamljenom i nadošlom za priču, projektovao njen lik. Vrlo bezbedno rastojanje sa kojeg povremeno mogu, kao sada, da joj ‘ispričam’ šta god mi pritisne dušu. Pomislih da uzmem telefon i da je pitam za zdravlje ali, zaključim, bolje neki drugi put. Umesto toga, dođe mi jedna tema za razgovor s ocem. On je već pokojni neko vreme, obradovaće se da me čuje.

Kad razgovaraju dvoje klošara, u kuhinji, za trpezarijskim stolom, pred njima je jeftino lokalno piće, pepeljara puna pikavaca a oko njih duvanski smog. Klošari ne mare za kiseonik sve dok nedostatak istog ne počne da otežava gorenje njihovih cigara.

Klošar kaže: "....e pa taj moj prijatelj sa Berklia - ah da, nisam ti rekao, ja naime, imam prijatelja koji studira na Berkliu...

"I ja", kaže iznenada klošarka. Smatrala je zbog nečeg tu upadicu važnom. Ako biste je pitali, rekla bi vam da joj nije stil da prekida sagovornika. To je i najveći razlog što je uvežbala hitre i kratke upadice.

Međutim, klošar se skoro zagrcnuo. Izgubio koncept. "A?...da...šta sam ono hteo da kažem..?" A preko puta, mirno sedi klošarka i dodatno ga dekoncentriše ljubavničkim pogledom. Potpuno neumesno. Koji pored svega, kod klošara izaziva edipovsku nelagodu.

"...ma nije ni važno!", kaže klošar i žustro prekida situaciju.

                                            ***

Među dvojicom klošarovih sustanara, jedinih svedoka ove epizode, u narednim mesecima, ta upadica - "I ja", besomučno im se ponavljala u razgovoru jer su se prigodne prilike za nju prosto nametale.

Sine moj, pošto se vremena nema a i ne marim za zagonetke, biću jasan i upravan: posedujem jednu izuzetnu Loto kombinaciju.

Decenije su prošle otkako počeh da igram na nju i to bez propuštenog kola. Uplata je bila minimalna, igrao sam samo jednu jedinu, prostu i uvek istu kombinaciju. I kako ništa nisam dobijao, malo bih se razočarao ali kao što rekoh, izdatak je bio zanemarljiv, brojeve sam ubrzo naučio napamet a onda je vetj kasno i rizično prekinuti: naime, plašila me mogućnost da će jednom, nakon toga, izvući moje brojeve. Da sam ih mogao zaboraviti, odustao bih od igre već odavno. Nisam međutim odustao. Na sreću, kako će se ubrzo pokazati.

Posle početnih meseci redovnog i zaludnog igranja, javila mi se misao da vrednost te moje kombinacije raste kako koje izvlačenje prođe, jer dobitaka i dalje nije bilo, a osnovno znanje o verovatnosti mi govori da se svaki put šansa povećava; ako je pisano da budem izvučen u hiljaditom kolu, valja pokazati strpljenje i mudro, sa radošću, prihvatiti 999 'promašaja' kao neizbežne korake koji vode cilju. Sa tom mišlju, ogorčenost zbog "loše sreće" je preko noći prešla u osećanje zadovoljstva što sam, mada nesvesno, započeo alhemičarsko kondenzovanje neuhvatljivog vremena, uz sasvim malo para, u nešto što se goji i u jednom momentu, po čvrstom prirodnom zakonu, postane sasvim opipljivo - bogatstvo. Kad sam iz tog ugla sagledao stvar, ona je od obične igre na sreću, naivnog nadanja, takoreći poroka, namah postala pametno, vredno poštovanja, ulaganje u budućnost, kao vrsta uplate za životno osiguranje; sa mnogo manjim parama a za mnogo veću premiju. Tebe još uvek nisam dovodio u vezu sa ovim; gledao sam u svoju perspektivu i očekivani dobitak ugrađivao u planove za sopstvenu budućnost.

Sine moj, savete ti ne dajem, parama i imovinom, koje nemam, ne mogu te pomoći, ali ko što vidiš, nisam pustio da mi život tek tako prođe a da tebi, jedinom svom potomku, ne ostavim nešto u nasledstvo, kao sigurnost i potporu u ova, posebno teška vremena.

Ja još uvek redovno uplaćujem onu kombinaciju. I od pre nekog vremena, sa namerom da je prosledim tebi. Sada uviđaš razlog ovog pisma. Želeo bih da te vidim, kako bih ti predao, sada uveren, jedno izuzetno vredno nasledstvo. Ti ćeš odmah nastaviti sa uplaćivanjem, ne smemo propustiti makar ijedno kolo, zalog je veliki a sudbina zna da bude vrlo ironična - sav strpljivi trud bi kolapsirao u ništa. I nemoj tražiti da ti brojeve šaljem u pismu ili ikako drugačije; ne želim nimalo da rizikujem, svet je postao jedno veliko uvo. 

Tim povodom, trebaće da dođeš ovamo. Putovanje je za mene neizvodljivo. Star sam već. Bolestan. Proživeo sam život ali s obzirom na ovo što ti ostavljam, neće mi biti teško da umrem. Verujem da si ushićen, dobitak je na pomolu, nebrojeni milioni, sve manje samo potencijalni a sve više izvesni. I požuri da se vidimo, ne bih da te plašim, danas mi lekar telefonski poručuje da bi me hitno hteo videti a u vezi rezultata nedavnih ispitivanja.

Ima tako nekih persona koje postoje, možda ni zbog čega drugog, sem da stvaraju zabunu.

Evo na primer, Sredoje. Sve mu se može priznati... ali ne i da zna da osmisli priču. Kad god nešto ispriča, ostanem zbunjen i začuđen i pitam se, najjednostavnije rečeno, šta ga je navelo da načini taj trud? Šta je, za ime boga, u toj priči bilo vredno napora da je se ispriča?

Pomislio sam da mu ovo direktno kažem, predložim da se mane tog posla, da pokuša sa dobošem. Naravno, shvatio bi to kao vređanje. Pa sam odustao. A nije mi namera časna reč, jedino sam mislio na narod, da ga Sredoje ne zamajava, a da istovremeno ostane njemu nešto čime bi se oglašavao.

A zašto onda slušam njegove priče? Pa, baš i ne slušam, navratim ponekad, zaintrigiran njegovom popularnošću, da vidim jel se nešto promenilo, kod njega ili kod mene, svejedno, bilo šta što bi doprinelo da shvatim istrajnost tog poriva za, manje-više ispraznim, tankoidejnim pričanjem. I ništa.

A broj fanova? Harizma? Je li posredi neka Sredojeva velika nacionalna zasluga sa čime nisam upoznat? Neodoljivost kad uživo nastupa? Ne poričem, Sredoje IZGLEDA, NOSI SE, IMA REČENICU, HRABAR JE. A opet, nije to celo  objašnjenje. Kreacija treba da ti se predstavi kao nesumnjiva, a Sredojeva te prosto prevesla, s jedne na drugu obalu, tako da se tamo odmah zapitaš zašto si, kog vraga, napuštao onu prvu.

Tišti me da saznam o kakvom se ovde zamajavanju radi a pošto ne znam kako, opet odem, s vremena na vreme, da čujem najnovije Sredojevo pripovedanje. I samo se učvrstim u stavu: ima tako nekih persona koje postoje, možda ni zbog čega drugog, sem da stvaraju zabunu.

A kako to liči na mudrost, umetnost, originalnost...Skoro ko pravi, ponekad i bolje.

Nego, znate li vi možda Sredoja?

Ovde je, među nas.

Na Wikipediji, Andrićeva biografija postoji i na četiri, za razliku od ostalih, meni razumljiva jezika: srpskom, srpsko-hrvatskom, hrvatskom i bosanskom. U ovoj zadnjoj verziji stoji:

"Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. godine u travničkoj mahali Zenjak (Travnik, BiH) dok mu se majka nalazila u posjeti prijateljima."

Eto.
Majka (Hrvatica), nije ga dakle ni rodila, bila odsutna. Lepo ti kažem da je Ivo Srbin.

Evo me pred kompjuterom i tastaturom, upravo pristigao iz šetnje, još uvek prepadnut i sa lakom drhtavicom, a o razlogu ću odmah jer i sam žurim da se rasteretim. Dakle: samo što započeh redovnu današnju šetnju, ni trista metara ne odmakoh, pred moje oči padoše neke motordžije, sredovečni čovek i žena. (Na mom mestu obično pomislite: De ovo baš meni... A ja pomislih: De ovo baš meni, jebo vam mater..)

Nisu bili u velikoj brzini, ništa im nije zasmetalo a što padoše – ne zna se. Na sreću i veliko čudo, ulica je bila gotovo bez saobraćaja, redovno inače uvek prometna. (Moguće je da je danas neki praznik, štrajk ili prosto nedelja, no ja to nikad ne znam; posao mi je neregularan pa ne živim po kalendaru ko ostali svet). Bilo kako, ja se zatekoh takoreći sam u blizini. Potrčim, ne prebrzo, vidim da su oboje pri svesti i da nije bilo ništa strašno. Pomognem ženi da se pridigne, pa do obližnje klupe, dok čovek beše uspravljao motor.

Tetka se žalila na nesvesticu a njen muž, dolazi, i malo prekorno malo sa čuđenjem, prebacuje joj kako se to moglo desiti, očigledno je ona skrivila nezgodu. Pitam da li misle da bih im mogao nešto pomoći, da zovem hitnu, možda da posede kod mene i srede se pre nego nastave? Blizu stanujem...? Zahvaljuju, ne treba im ništa. Dobro, kažem ja, pomalo zbunjen jer vidim da oni mene osmatraju i proučavaju; moguće da sam, onako uplašen, i sam izgledao potrebit u nekoj pomoći. Da bih što pre zatrpao taj utisak i pažnju opet prebacio na njih, upitah: jeste li stvarno sigurni? Sigurni su, zahvaljuju mnogo. Tako ih ostavim.

Među nama govoreći, izneo sam sve ovo klecavih kolena. Da je kojim slučajem bilo neke krvi, mislim da bi hitna pomoć mene procenila kao urgentniji slučaj. A ima još nešto: teret važnosti sopstvene uloge teško mi pada. Jer mada se do kraja epizode, u blizini steklo još vrlo malo ljudi, meni je i od tog malog broja bilo dodatne nelagode jer sam bio heroj u centru pažnje. Verovatno bledunjav i nesiguran na nogama, krenuo sam nazad ka stanu, otklipsao, što dalje od tog mesta.

                                   * * *

Napravih kraći prekid u ovom pisanju, i evo se opet vraćam, čitam ovo gore da bih se zgodno nadovezao i mrštim se: mmm, nije bre ovo dobro. Ne treba mi međutim mnogo vremena da shvatim šta ne valja: moja inicijalna samokritičnost i sklonost da samog sebe unižavam, što je nadaleko poznato, čini da ono što neposredno posle prvih utisaka izjavim o sebi u određenoj situaciji, ne odgovara istini. To je. No međutim, kada se staložim, desi se, sama od sebe, neka objektivna rekonstrukcija događaja u mojoj glavi. Zlonamerni bi to nazvali "pravljenje zvanične verzije za javnost" a zaista se radi o nekom podsvesnom, poštenom utvrđivanju istine.

Pa tako i sada, nakon što sam doveo sebe, jednom kratkom ali moćnom pauzom i dužim, još moćnijim viskijem, u pribrano stanje, vidim da uopšte nije bilo ovako kako sam to ishitreno gore opisao. Priča bi mogla, prečišćena od svih subjektivnosti i preterivanja, kojima obiluju prve nedotavne izjave, tkr da se počne ispočetka.

                                     * * *

Dakle, istina kaže (ovo sad definitivno) da sam tada, dvadesetak santimetara viši od svih okolo i mnogo širi u ramenima, odlučnih pokreta probio se kroz masu nepreduzimljivih znatiželjnika, zastrašenih i paralisanih za bilo kakvu korisnu akciju, znalački procenio da motoristima  nije bilo ništa, upozorio ostale da se udalje i oslobode ulicu za normalno odvijanje saobraćaja, a sam na rukama odneo ženu do klupe na trotoaru i umirujućim bariton-glasom, dao oboma vredne instrukcije u vezi mogućih zdravstvenih konsekvenci, potrebnih lekarskih konsultacija i nadalje, neophodne opreznosti na putu (i bez uturanja nekakve biznis kartice mehaničara za motocikle, inače, "mog prijatelja", što je moguće da sam, u stanju neuračunljivosti, u onoj gore priči, nešto slično i rekao).

Onda sam se okrenuo i pošao sigurnim korakom a iza mojih leđa, svi posmatrači, kojih se dotada okupilo veoma mnogo, i među njima motordžije koji su svoj udes potisnuli u drugi plan, zadivljeno su pratili pogledom moju siluetu dok grabim ka večernjoj izmaglici na horizontu, ne gubeći vreme tu gde više nisam neophodan. Na trgu koji sam malo potom prelazio, blesnuše konture velike statue i nestadoše jer na njemu u stvarnosti i nema  ničega. Osmotrio sam prazninu na sredini kao da odmeravam koliko je prostrana za jednu dovoljno veliku statuu čoveka, zaslužnog građanina, plemenitog držanja, širokih ramena, pažnje usredsređene na nesmotrene učesnike u saobraćaju, kojima pogledom uliva sigurnost i istovremeno, starateljski nadzire i opominje.

Eto priče! Istinite i lepe, kao što i treba da bude, jer to dvoje uvek idu zajedno. Uzgred, ostavljam ono naklapanje s početka da svojom neuverljivošću pojača snagu ove potonje, konačne verzije.

I završavam što sam imao reći, okrećem se ka ogledalu u kojem odavde vidim svoj torzo, dodatno doterujem pozu načuljivši jednu obrvu. Smrzavam položaj da bih za kratkih nekoliko sekundi delovao kao neka statua zaslužnog građanina. Zažmirim malo ne bih li kroz trepavice bolje dočarao taj prizor, izliven u bronzi ili isklesan u mermeru. Proveravam zatim josh poneki detalj i u oči mi pade, ne baš reprezentativna dolama, zaostala na meni još od šetnje. Zadnju instrukciju dajem Mikelanđelu koji se odnekud obreo tu pored: isklesaćeš mi neki ogrtač, kabanicu, tako nešto, samo nemoj ovaj kaput, jasno? Aj sad na poso. Briši!

 Jednom davno, u ono vreme drugova i drugarica, bio jedan Živan, koji je slušaoce uvek štrecao svojim pričama, jer su imale u sebi elemenata zastrašujuće otresitosti i hrabrosti kada se obraćao važnim likovima u firmi a neretko i samom generalnom direktoru. Ovako teče jedna takva priča:

 
 Živan: Odem ti ja kod Caka (generalni) i pitam, je li druže direktore, kada će nama inženjerima u ovoj firmi da se da mesto koje zaslužujemo, i poštovanjem i platom?

 On meni poče nešto da umotava i laže.

 Živan: Ne seri pizda ti materina, lažovčino jedna, ne misliš valjda da ću ti poverovati - tu se slušaoci štrecnu, razrogače oči, a Žika doda – mislim se ja u sebi.

 Generalni: Znaš, ubrzo će biti potrebno da se napravi jedan sektor gde će mi trebati poverljiv i sposoban mlađi čovek, imam tebe u vidu, neću više da se zlopatim sa ovima koje je pregazilo vreme....

 Živan: Pričaj ti to maloj deci, boli tebe kurac za mene, imaš ti prečih nego što sam ja -  slušaoci se tu opet štrecnu zadivljeni a Živan brže-bolje dovrši rečenicu sa – mislim se ja ovamo. 

 Krenem da izađem , on meni:

 Generalni: pa navrati s vremena na vreme....

 Živan: Oću kako da ne, ima da odem iz firme, u majčinu ako treba, neću više da imam posla sa vama lažljivcima, i lopovima -  i opet slušaoci štrec i opet Živan doda – mislim se ja i izađem.

Takve su bile te Živanove priče i njegova otresitost kojom je, bez obzira na sve, dugo uspevao, makar po jednom u priči, kada se slušalac prepusti i kada mu se uspava opreznost, da ga štrecne. Tek posle nekog vremena ljudi sasvim prestanu da se štrecaju, šta god Žika priča, pa čak i kad propusti ono – 'mislim se ja u sebi' - dodaju oni sami.

  ***************

Ova legenda me podseti na moje lične primere otresitosti, slične Živanovim, malo prilagođene načinu koji je meni draži. Ja naime, ne mislim ništa u sebi nego glasno kažem, samo što to kažem onda kada odem sa mesta na kojem je trebalo reći. Dakle, ja najpre odem, zatim dozovem u glavi scenu i likove koji su mi potrebni, pa onda raspalim,  kresnem 'u oči' čoveku i to 'pred mnogobrojnim svedocima', čisto da im pokažem šta su jaja, ispričam sve što mi leži na duši i bude mi stvarno lakše.

U vezi sa ovim bio je jedan najskoriji slučaj, po nečemu poseban. Desilo se da sam obišao jednog važnog građanina, kojem sam bio kivan i još uvek sam pomalo, a sa osnovnom namerom da mu to stavim do znanja. Ali dok sam sedeo sa njim u kancelariji, sva moja agresivnost kao da se istopila, u svilu i pamuk sam se pretvorio i kad sam otišao, čovek je mogao ostati u uverenju da sam mu vrlo naklonjen.

Napolju pak, budi se u meni Mr Hajd, mrak mi pada na oči, ili možda tačnije, spada mi sa očiju, pa ja sve bolje vidim i vidim da je ostalo mnogo nerazjašnjenih i neraščišćenih stvari. Počinjem onako kako samo ja znam, bez pardona, sistematski da iznosim sve šta mislim – jer ja ne trpim nedorečenosti.

Na ulici sam bio, i u samom početku se osvestim – primetim da me prolaznici podozrivo posmatraju jer pričam sam sa sobom, i mada ja to zaista često radim, još uvek sam svestan te svoje anomalije, pa jakom samokontrolom uspevam da izbegavam blamažu na javnim mestima.  Sve u svemu, ovom prilikom se nađem u nevolji: bio sam svež sa utiscima iz kancelarije i nisam nikako mogao da čekam da dođem kući da bih otpočeo sa glasnim razračunavanjem; do kuće je trebalo možda i ceo sat da prođe, ohladio bih se, moja priča bi mnogo izgubila na ubitačnosti, čovek bi se jeftino izvukao i to nisam smeo da dozvolim.

Spas je stigao odmah, iz levog džepa mog kaputa, u kome sam prevrtao svoj mobilni telefon. Izvadim telefon, onako zaključanog samo ga prislonim na uvo kao da sa nekim razgovaram i oslobođen svih obzira, krenem u paljbu. Sit se napričam, bilo je i podvikivanja i psovanja a bogami i pretnji. Nikom naokolo ništa čudno – vide ljudi da pričam u telefon. Završim u neko doba, vratim telefon u džep (malo je falilo da ga otključam pre vraćanja), i zadovoljan, kao po prvi put, bacim pogled oko sebe da utvrdim gde se tačno nalazim.

Još jednom u džepu, zahvalno i zaverenički, nakratko stegnem telefon i, iznenada preplavljen ljubavlju prema toj spravi savremenog doba, zastanem da to i glasno obznanim: Šta ti je tehnologija! Od poluluda čoveka napravi polunormalnog!

sasvim lepa, mlada, vitka i sa malim sisama. Obrazovana i predana profesiji, vodi informativni program. Dochekuje specijaliste za razne oblasti, pametno ih pita, pametno slusha odgovore, pametno ih prekida kad se zagovore, pametno ih iskljuchi iz emisije, da bi pametno uvela druge.

Nashminkana, rekao bi, maskirana, debelim slojem pudera, pomade, shta li vetj, tako da izgleda lutkasto, nestvarno, tachno onako kako to postizhu shminkeri za TV lica, koja sva odredom za nas postaju...veshtachko votje.

Navikli smo se vetj.

Ali ova cura pokazuje kroz svu tu fasadnu nameshtenost, svoju individualnost, inteligenciju, pokazuje da je zhivo bitje.

Govori veshto, brzo, bez suvishnosti, bez poshtapalica, bez greshke.

Pogadja u centar.

Ne zavlachi.

Ne misli na samopromovisanje (samopromovishutji se tako na najbolji mogutji nachin).

Doteruju je za nastup, kao i sve ostale, ljudi odgovorni za TV estetiku, shminkeri, stilisti, modisti, frizeristi. Zato je ova cura, zhalosti moje, u kontru svem svojem prirodnom kvalitetu, kojim je zapljusnuta izdashno, is-plasti-ficirana, nashvrakana, izlakirana, bez vidljivog mladezha, bubuljice; teshko jednom mushkom gledaocu da, u okviru maksimalnih mogutjnoisti jednog gledaoca, prodre kroz svu tu fasadu i dochara sebi neki telesni kontakt sa tom curom.

A ipak. Ono shrto vredi, kazhu, a i s pravom, izlazi, probije se. Tako i kod nje. Ona osvaja. Baca u plach.

Danas ima na sebi jednu suknju, crnu, a po sredini, s prednje strane (ne, nije to razlog shto ovo pishem!), svetlucavi rajs-fer-shlust, od odozgo do dole. Sija i presijava. Razumesh? Spreda (!). Po sredini (!). Od odozgo do dole (!). Ma znaju ti stilisti poneshto.

Tek. Misao mi se javi. Shta pricham, nametnuta mi je, nemam ja ni zasluge ni krivicu:

kako bismo, npr, na engleski, preveli: ‘rajsfershlust ti olizhem’; mozhe i na nemachki, francuski; na bilo koji drugi.

Shto vishe prevoda, to bolje.

Jedan mi nedovoljan.

A nijedan, usamljen, dovoljno dobar.

Nevreme ovde na Kritu. Kroz otvorena vrata malog bungalova u kojem je smeshteno moje bitisanje, gledam sivo potklobucheno nebo, maslinova drveta koja se povijaju pod vetrom i kishu koja se smenjuje sa ledenom tuchom. A i sneg povremeno promiche. Vrlo neobichno za ovo doba godine i za ovo mesto, al pustimo to sada.

Ja sam kishni chovek. Ove vremenske prilike mi lezhu na dushu ko melem. Gledam, i nestajem u svojim oblacima. Josh ko tinejdzher, u momentu kad sam osetio zahvalnost prema nechemu shto mi je izazvalo trenutnu radost postojanja, ja sam pomislio: pamti ovakve momente, tako da u budutjnosti, bilo kada, kroz 30 god npr, imash da se prisetish nechega shto tje biti balans mogutjim nedatjama.

Na stolu preda mnom, meze, uzo koktel, tek shesti po redu. I za stolom ja, udobno ukotvljen u stolicu, pred kompjuterom, podupro bradu jednom rukom. Ko shto rekoh, gledam kroz vrata, ka spoljshnjosti, pogled mi se gubi u daljini. Radost me posela i ja sada mislim, isto shto i pre neku deceniju, kada bejah mlad, da ne kazhem atletichar: pamti, ako budesh sutra umirao, ne smesh da zapomazhesh, posle ovakvih dozhivljaja trebalo bi da i smrt prihvatish kao neshto pravedno.

E jedino...

...u ovoj pozi, pored kompjutera, ispred stola sa mojim omiljenim pitjem i mezetlukom, sa rukom koja podupire bradu, zamishljeno zagledan u daljine, sa neponovljivim osmehom Klerka Gebla, ja svoju brigu nesebichno proshirujem na sretju sveta oko mene i partikularno, na vas, koji ovo trenutno chitate, a shto se mozhe iskazati sledetjim zhalom:

O bozhe! Da li je mogutje da ovaj momenat, stanje jednog zadovoljnog i, retji tju, sretjnog choveka, choveka koji je zaljubljen u zhivot, netje biti nikom predocheno, nikom inspiracija, da tje biti za sve ostale zauvek izgubljeno, a sa mojom smrtju umreti za svagda. Nijedna, makar i mala nagrada, netje uslediti, npr, nagrada ‘Osmeh Zhivotu’; i niko, nikad, netje imati, ukratko recheno, nikakve koristi od ove malene sretje shto sam je ja, svojim nadahnutjem, svojom prirodom koja proizvodi radovanje... proizveo.

Ah, a da samo vidite ovaj osmeh na mom licu - slatko chemeran, setno rasejan, sharmantno zagonetan, rechju, neponovljiv. Mozhda je i dobro shto ne umem da vam u potpunosti docharam shta propushtate...
 

Znam, kasno je sada ali može dogodine. Ovo prvi put vidim a čini mi se zgodno kao ideja za posao u sezoni.

A o sledećem je reč: keramika u vidu starog svitka papira, na njoj fotografija sa fasadom konkretne radnje-firme-hotela-kafane.. =10 evra. Prošli ljudi ulice, fotografisali (na svoj rizik), nalepili i ponudili vlasniku.

A keramika teška, 3 kila jebote, faktor gravitacije (TriKilaUmetnostiZaSićuLove), pa još - faktor iznenađenja (VidiPaToJeMojaRadnja), pa patetični faktor (JaoMojaRadnjaŠmrc) pa religiozni faktor (LjubiRadnjuSvojuKaoSebeSamog) pa moralni (DeDaGaOdbijemSlikoMojuRadnju) pa sexualni  (JeboGazduKojiNeVoliSlikuRadnjeSvoje)... pa ko da odbije?!

Dobra fora bre ljudi! Najpre mi se učinilo da ne možeš očekivati bogzna kakvu zaradu, tj da je proizvod jeftin, al kad izanaliziraš... ova keramika na veliko moš da bude pola evra, slika 30 centa, poso nikakav, zadnja cena primamljiva- da tkr ne odbiješ, to je lova koju u sezoni ne registruju kad im ispadne iz džepa. Ako neko i odbije propalo ti 30 centa za fotku. A?! Emaj rong? Emaj rong?!

Nadalje razmišljam: ova njihova fotka, jeste da su je uradili u sepia tonu, ali je živa klasika, gladak foto papir na gruboj keramici.. ne slaže se baš. Moglo bi se razmisliti o printanju na neku prikladniju podlogu (npr ručna artija marke ’Glid’) a možda i neki filter u fotošopu da se primeni, npr Graphic Pen..

Što jes jes: može se očekivati vrlo nagla inflacija ove ideje; gladni uličari i siromašne prokletinje umetnici, kad primete preplaviće sa ponudom. Jer, nema ni velikog ulaganja ni rizika. A zvuči fenomenalno. A svak bi iz svoje kože tj iz posla koji već radi. Jer trava je uvek zelenija u tuđem dvorištu. A ko pre devojci – njemu i devojka. A ko drugome jamu kopa a istovremeno mu i majka crnu vunu prede, onde nije ni majke ni ovce kojoj je teško njeno runo što je logično ako si već crna ovca u pustoj tuđini u koju si sam upao pa ti vidi....a mi se vidimo ubrzo, još neki dan sam na Kritu, šta kažete, kako sam se dobro setio vas u vezi ovoga puno pozdrava

Svaki dan ulazim na blog. Pogledam dal me neko obisho. Vidim nije. Psujem, al kako vreme od objavljivanja zadnjeg posta vishe prolazi, i moje psovanje biva manje emotivno, a vishe iz navike.

Odem i na stranu ‘POSETE’ da vidim kako se kotiram tamo. Bio sam pre godinu dana zadnji na zadnjoj strani; nisam imao neki odredjen stav prema tom plasmanu, uglavnom, mogo bih retji da sam za pochetak bio zadovoljan shto tamo vidim svoje ime.

Krenem da gledam ko su oni navishe, ‘bolji od mene’, pa tako od svog zadnjeg mesta, dodjem u pregledanju do prvog mesta prve strane. Susreo imena meni poznatih i mnogoposhtovanih. Onih shto sam ih i ja redovno obilazio. Ali sretnem i neka chudna imena, nikad ih tkr ni chuo ni vido, a u samom vrhu. ‘HM’, pomislim ja po prvi put.

Nije me nimalo sramota od onoga shto nameravam da kazhem, a kao potporu tju ipak navesti jednog nasheg hit pisca i njegove rechi da se pisci, kao mala deca, sa strepnjom priblizhavaju izlozima knjizhara da vide ima li tamo njihove knjige; ako nema to teshko dozhivljavaju. Dakle, ja netju nishta novo retji, mozhda tek malo prednjachiti u iskrenosti: stalo mi je da ono shto kod sebe smatram za kvalitet, potvrde i drugi.

Znam ja da blog i nije pravo mesto za pothranjivanje mojeg spisateljskog ega. To je mesto gde ima podosta ljudi shto nemaju osetjaj, shto se ko muve na govno okupljaju oko nekih kult imena, misletji da tje se tako zaraziti virusom njihovog ‘talenta’; nemaju osetjaj da vetjina toga ne vredi mnogo, misle da je to prava stvar, ugledaju se i laska im da njushe pod rep slavnih i pretresaju im krzno od parazita.

Vidim i da dosta ‘pametnih’ i ‘akademskih’ nemaju pojma da napishu nishta interesantnije sem pametnog i akademskog. Al avaj. I pored toga, ja sam ovde, na blogu, od samog pochetka. Objavljujem i pratim pomalo druge, u nedostatku bolje ideje. Al to je zasebna tema, vratjam se na onu prvu.

Kako vreme prolazi, i ja pratim kolonu ‘POSETE’, sve vishe mi se chini da sam sam sebi najcheshtji posetilac. Pa opet pogledam kako stvari sa drugima stoje. Obradujem se kad zakljuchim da josh poneki, koje inache cenim, stagniraju. Navalim na pisanje, to me je vetj malo sramota, nisam nikad cenio ‘visoku produktivnost u kreativnom radu’, al to chinim, ili makar samo sebe zavaravam, sporta radi. Naime, pochinjem chesto da objavljujem. Ima rezultata, penjem se od zadnjeg mesta, postojanim tempom, prolazim kurtu i murtu. I uochim gore negde, josh uvek na depresivnoj distanci od mene, moju simpatichnu blogerku, arrow3. To sebi postavim kao kratkorochni cilj: otju da joj se prilepim.

I da ne bih sada razvlachio sa raspletom, deco moja, posle solidnog rada i zalaganja – uspem. Dosho do eroua, kako je ja zovem, prilepio joj se ozad, ona josh uvek bezhi kojih 400 poena od mene, al mi zadovoljstvo da mi prvi pratilac daleko nekih 200. Dakle tu smo, kazhem ja, skoro da sam osetio olakshanje, predahnem malo, josh uvek ne razmishljam o novom zadatku koji tju sebi postaviti za ubudutje. Kao da sam se i malo zasitio, umorio. Da nisam ja stvarno sve ovo samo radi sporta radio? Negde u dubini dushe znam da lazhem: nisi kujo, sve ovo je iz tashtine, iz zhelje da ti se dichno ime vidi.

A evo shta se desilo sutradan, dakle da naglasim - vetj sledetjeg dana: pade jedan padobranac, niotkuda, kolko znam, jedna blogerka koja je vetj godinama neaktivna, ne objavljuje nishta i blog joj chak zashtitjen lozinkom; pade dakle s neba, pa pravo medju nas dvoje, medju mene i eroua. I to odjednom 200 poseta vishe od mene.

Gledam, chudim se, pitam se. Uchinim josh jedno ‘HM’, ovaj put da bude zadnji.

*

(Napisah ovo, sad mi se chini, i bez nekog jakog razloga. Eto, tek da se prikupi josh koji broj ‘jedinstvenih poseta’.)

Hej!

Da?

Hej!

Da? Ko je? Gde si?

Ovamo, ovde, to sam ja, Bog Lutrije.

Bog Lutrije? Ovaj, shta hotjesh, nisam te psovao, majke mi...

Kolko sam shvatio, prizivao si me, dakle, ja TEBE pitam, shta TI hotjesh?

Ja?! Ovaj, Dobitak, o, Bozhe, Dobitak hotju. Jedan, makar i od onih slabijih, jednom samo, pa da se smirim...?

Nema problema choveche. Ubacitju te u bubanj.

Kakav bubanj? Ja sam razumeo da mi pruzhash priliku za siguran dobitak, u bubnju sam bivao veoma chesto, netju bubanj....

Nisi razumeo, ovo je bubanj u kojem su sve sami dobitnici. Sve sami sretjnici izvucheni za Retke Dogadjaje...

Retke Dogadjaje..?

Da!  Oni koji budu ubijeni gromom, koji se srushe u avionu, koje prekolju pred kamerama pa onda to puste na Internet, oni koje pregrize ajkula, koji dobiju na lutriji.....

A?!

Da! Sve sami sretjnici koji pukim sluchajem, kroz tesne ushice protoka verovatnotje, budu izabrani da svom malom, mizernom zhivotu, pridodaju ekstremna iskustva! A? Shta velish? Jesi li IN?

Ovaj... Pa jel mora sve to... mislim.. mozhe li samo da uchestvujem u izvlachenju za LOTO...?

Hmmm, nisi shvatio, pa to je sve pod jednom kontrolom, sve u bubnju malo verovatnih dogadjaja. Bilo shta od toga da ti se desi izdvaja te iz mase onih koji i nisu imali pravi razlog postojanja... Eksteremni strah, ekstremna sretja, ekstremni bol, uzbudjenje...  sve je to isto u instanci ekstremnog intenziteta, kao bozhiji poljubac, kao orgazam...

Aa-ha, ovaj... razmislitju.... U svakom sluchaju, hvala ti, O, Bozhe Sretjnih Dobitnika! Ovaj,...obetjavam, razmislitju...

OK, OK. Samo ti razmisli. Mozhda opet navratim, al za to tje ti trebati sretja u bubnju u kojem su svi ostali....

Da da, svakako, shvatam da propushtam jako vazhnu stvar.. Al ipak, trebatje mi malo razmishljanja, ovo je Teshko Pitanje, iskreno se nadam da tjesh opet navratiti. Ma! I za sluchaj da me obidjesh, bozhemoj! Nije meni loshe ni ovako.

U skorije vreme pocheo sam da primetjujem, u ogledalu, da mi je levo oko krenulo malo da se udaljava od nosa. To me nije zachudilo jer, osim shto se slazhe sa teorijom evolucije, potvrdjuje i moj lichni misaoni doprinos da je za evoluciono grananje vrsta, osim sluchajnih mutacija, neophodna i zhelja, htenje i nastojanje organizma da razvije odredjene korisne osobine. Naime, dok vozim bicikl, iz razloga bezbednosti, chesto, levim okom, sebi preko ramena, osmatram shta mi se deshava za ledjima.

Osim ovoga, takodje, pochinjem da kontrolishem nezavisan rad svakog oka pojedinachno, kao kameleon. To je vrlo korisno biciklistima jer desnim okom onda mogu da zadrzhe pazhnju na put ispred sebe. Kroz neku godinu, nadam se, posedovatju jedan redak ako ne i unikatan gen kojim tju motji da zachnem novu ljudsku podvrstu – bicikloidni chovek.

A kroz milion godina, kladio bih se, chak i za sluchaj da usled mogutje promene saobratjajnih pravila ova vrsta naglo izumre, nijednom antropologu netje ni pasti na pamet da zakljuchi kako je razlog njenog pojavljivanja bio u nastojanju da se u teshkoj ekonomskoj krizi ushtede pare i izbegne nesmotreni troshak za mali biciklistichki retrovizor, po ceni od paprenih 12 evra.

Kad vam dosadi zhenin trik kojim skida grudnjak ispod bluze (a tvrdi da pritom ne otkachinje nijednu ruku), navedite je da za vama podje do kuhinje.

Tamo ste uredili da je cheka jedna svezha riba, josh vlazhna i puna zhivota, koja se mrda na kuhinjskom stolu. Zhene uvek, iz zavisti prema ribi koju je odabrao muzh, nesvesno zauzmu podozriv, rekao bih, rivalski stav, sa dobro poznatim nuzefektom da im se sise nakostreshe i podignu navishe.

Tada odluchno turite ribu u zamrzivach. Nadalje, stvari tje ostati smrznute onako kako su zatechene, vasha riba svezha i mlada i kao ‘stalna mogutjnost’ a zhenin grudnjak izlishan.